Како смо постали пријатељи Марија и ја

                                     
                              Моја другарица има кратку, коврџаву црну косу као ноћ и мале кестењасте очи. Кожа јој је бела као снег, а усне мале, светло розе боје.
                             Упознале смо се у пачићима. После пар дана учитељица нас је ставила заједно да седимо у клупи. Када смо пошле на ужину, окупили смо се да играмо жмурке. Сакриле смо се иза вртића. Питала ме је како се зовем. Ја сам јој одговорила и питала како се она зове. После пар тренутака допала ми се и од тог дана смо се заједно играле, ишле на ужину, помагале једна другој, чувале тајне, причале и дружиле се.
                              Мени је важно пријатељство са Маријом јер њој могу да кажем  своје тајне, да причам са њом о свему и још много тога. Свако треба да има пријатеља да се са њим дружи, игра  и прича о свему.

Како смо се упознали Перо и ја

           Мој најбољи друг се зове Перо. Познајемо се још од малих ногу, али право пријатељство је почело у вртићу.
         Другарство је дошло кроз игру. Правили смо беј-блејд од крстића. Један другом смо давали савете. Од  великих коци смо правили возила, која смо касније заједно расклапали. Како су дани одмицали пријатељство је постајало све јаче. Никада се нисмо свађали. Перо ме никад није повредио, увек је ту да ме орасположи.
        Надам се да ће ово пријатељство заувек потрајати.

Јесен у мојој улици

                Тихо и нечујно у жутом огртачу јесен се ушетала у моју улицу.
                Дрвеће у мојој улици је добило нове хаљине од жутих, црвених и помало зелених листића.Чаробни сунчеви зраци пробијали су се кроз крошње дрвећа. Гране су се повијале.Цветићи који су вирили под опалим лишћем затварали су своје латице и полако тонули у сан. Асвалт је пун блатњавих барица.Чују се звуци моторке. Људи ужурбано секу огрев. Ветар јако фијуче и доноси мирис зрелих јесењих плодова и спремљених зимница. У моју улицу је дошла  јесен   са златним бојама, шареним лишћем и зрелим плодовима.                     Јесен је веома лепо годишње доба и требало би уживати у њеним чаролијама.

Јесење јутро

                    
                  Хладан и свеж јутарњи ваздух прошетао је тихо кроз моје двориште.
                  Тих и нежан, ветар је љуљао болесну и осушену траву на којој је била понека капљица воде расута као бисер.
                  Хладноћа ветра, пролазила је кроз тужне гране на дрвећу.
                  Шарено одело дрвећа распршило се на милионе наранџастожутих листова од којих је изаткан тепих, шарен као дуга.
                  Светлије од месеца, сунце је лагано светлуцало иза дрвећа. Врапци су тихо, скоро нечујно цвркутали.
                   Осећали су се мириси осушених листова.
                   Ветар је дувао све јаче, а сунце је залазило за мрачне облаке из којих је почела понека хладна кап кише.

Jesenje jutro

         Jutro je. Jesen je zarosila travu koja je požutela kao zlatna ogrlica.

         Drveće je tužno i smrznuto. Izgubilo je svoje šarene haljine i ostalo golo. Nebo koje je nekad bilo predivne plave boje sada je prekriveno sivim i tamnim tmurnim oblacima.

Tlo je obojeno žutim, crvenim i bakarnim lišćem koje dok gazim po njemu šuška i leti zajedno s vetrom koji se igra. Ćarlijanje vetra stvara prelepi zvuk prolazeći korz šuplja, vlažna i mračna stabla.

Video sam mrave kako nose mrvice hleba i komade trulog voća u svoje mravinjake.

        Iz šume se oseća miris trulog drveća i uginulih insekata. Cveće nema više lep i elegantan izgled i miris jer je uvenulo. Park je okićen divnim jesenjim bojama. Vetar ga  je okitio  svojim neverovatnim pokretima i kao plesač razbacao šareno lišće. Prolazeći kroz šumu osećao sam se kao meta jer me gađa drvo kestena. 

         Mislim da je jesen najlepše i najšarenije godišnje doba.

Јесење јутро

                Било је сунчано  и лепо јутро на обали  Дрине.
                Река се пресијавала на сунцу и чуо се њен жубор. Осетила сам ветар како пирка. Носи златно лишће унаоколо. На обали више нема зеленила, само златни прекривач. Трава која се некад сунчала  сада се њише на ветру. Дрвеће  је добило шарено јесење лишће које опада са грана њишући се на ветру. Цвеће се повило и не мирише као пре. Осећам се тужно што више неће бити  оних лепих мириса цвећа, али  се радујем мирисима јесењих плодова. Мрави вредно и ужурбано сакупљају храну као  вредни ђаци у клупама знање. На дрвету једна мала птичица припрема своје гнездо за наредне хладне дане.
              Јесен је тиха али и тужна.   

Моја омиљена животиња

             Моја омиљена животиња је пас који се зове Лесика.
             Она је црна и  чупава. Има  смеђе очи. Живи код моје бабе у Трешњици. Лесика воли да се игра са мном и мојим братом.  Дајем јој  да једе коске и месо. Обавезно јој сипам воду у њену посуду. Када дођем код бабе она скаче на мене. Шетам је са другарицом.
             Када сам поред ње срећна сам.  И она је срећна.